Прво београдско певачко друштво на Московском пасхалном фестивалу
МУЗИЧКА РИЗНИЦА ПРАВОСЛАВЉА
Прво београдско певачко друштво (ПБПД) је, након прошлогодишњих успеха на угледном Московском пасхалном фестивалу, позвано од руководства Фестивала и Његове Светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила да и ове године гостује на отварању и одржи неколико концерата у Москви и региону. Пасхални фестивал се одржава под уметничким руководством директора Маријинског театра, Валерија Гергиева, а под покровитељством Патријарха московског и целе Русије, руског председника и Министарства културе Русије. Ово је фестивал професионалних руских хорова и ансамбала, а ове године гостовали су и хорови из Украјине, Јерменије, Бугарске, Естоније и Литваније. ПБПД је, иако једини аматерски хор, достојно репрезентовало своју Цркву и народ, као својеврсни духовни и културни амбасадор Србије.
Русија је овог Васкрса више наликовала Божићном пејсажу, као орнамент проткана белим залеђеним рекама, али је дочекивала, као и увек, топло и са пуно љубави. Током Светле седмице, свако је под руским небом позван да звони са звоника ма које цркве, исказујући тако Васкршњу радост. Читава Русија се тада, са хиљада својих звоника, Господу уздиже као један храм.
ПБПД је певало на Св. Литургији у Храму Христа Спаситеља, где је саслуживао председник хора и старешина Саборне цркве у Београду, протојереј-ставрофор Петар Лукић, уз ђакона Александра Секулића и свештенство Храма. Осми Московски пасхални фестивал је, 20. априла 2009. године, отворио Патријарх московски и целе Русије Кирил, окружен хором Маријинског театра, након чега је наступило Прво београдско певачко друштво, предвођено диригентом Светланом Вилић. Прота Петар Лукић је уручио Патријарху Кирилу свечану повељу и пригодан поклон у име СПЦ, Његове Светости Патријарха српског Павла и ПБПД. Уследио је свечани пријем хора у Подворју СПЦ у Москви, на месту сусрета руског и српског Православља, где гостопримство старешине Подворја и викара Његове Светости, епископа Антонија, бива толико срдачно и пуно љубави да се сваки гост осећа као у своме дому.
Пролазећи покрај парка где је подигнут споменик Пушкину и његовој жени, на месту њиховог првог сусрета, хор је доспео до храма Вазнесења Господњег, месту њиховог венчања. Храм је грађен 40 година, 1812. године је спаљен, обнављан, претворен у складиште, да би коначно узрастао поново у дом Божији. На свом првом овогодишњем концерту у Москви, под куполом Вазнесења, хор је у срце поднебесја узносио српске, руске, бугарске и грчке духовне композије, помажући, по речима проте Владимира Дивакова, настојатеља храма, да се "Господу уздиже и сабрани народ, жељан љубави и таквих духовних сусрета". Прота је хору пожелео Васкршњу радост у даљој мисији – да песмом и љубављу повезује људе.
Овом концерту су присуствовали и чланови хора Московске патријаршије, који су истог месеца гостовали у Београду свечаним концертом у "Сава центру", као и на ВМА – концертом за Патријарха српског Павла. Са Првим београдским певачким друштвом певали су на Литургији у београдској Саборној цркви, када су обећали свој долазак на наступ ПБПД у Москви. Прохор, солиста хора Московске патријаршије, узбуђено је говорио да је, током овог концерта, тешко задржавао сузе. "Спасибо" умножено за наступе хора у Русији и овога пута је многоструко изговарано и показивано говором срца. То "спасибо", које долази од "спаси Боже", наша руска сабраћа изговарају искрено и често, док данашњи свет реч "хвала" изговара све ређе и неискреније, а понајмање упућујући благодарност Богу.
Публика је веома емотивно доживела "Стихиру Св. Сави", на стихове Теодосија Хиландарца, иако византијско појање није уобичајено за ове крајеве. Солиста Ђорђе Томић гласом је повезао векове, проносећи молитвени дух Свете Горе и Светосавља. За чувену композицију "Блажен разумевајај на нишча и убога" солиста је био ђакон Александар Секулић, до тада појац у земунској цркви Св. Тројице, рукоположен на Велику суботу у Саборној цркви од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, те му је прва служба у ђаконском чину била поноћна Васкршња Литургија у Храму Св. Саве у Београду, а друга у Храму Христа Спаситеља у Москви.
Након концерта, у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалостних Радост", хор се поклонио овој чудотворној икони, као што јој се поклања и прелепом песмом која јој је спевана. Хор је ходочастио и Даниловски манастир, најстарији у Москви, којег је основао преподобни Данило Московски, најмлађи син Св. Александра Невског. При уласку у манастирски комплекс, хор је дочекао козак, чија се јединица борила заједно са српским народом у Републици Српској. У московским књижарама и храмовима могу се, уз богату руску богослужбену и светоотачку литературу, наћи и дела Св. владике Николаја преведена на руски, његове беседе на компакт дисковима, као и сабрана дела старца Тадеја.
У месту Јужно Бутово, Прво београдско певачко друштво је одржало хуманитарни концерт у Дому за незбринуту и децу са посебним потребама. Певајући кроз сузе, у живом осећању присуства Богородице, као у песми "Свих жалосних Радости" – заштитнице болесних, убогих и немоћних, догађала се Реч Божија о томе чије је Царство Небеско. Све аплаузе, овације и успехе хора надлетело је, полећући као птица, оно прво радосно дечије "Спасибо!" након концерта. Да ли смо ми тада певали њима или су ова мала Божија бића пружила музику свог срца нама, отварајући наша срца до у бескрај? Док се човек не обрати на оне "мале Христове" и учини им макар и најмање дело милосрђа, не може угледати Двери Царства Небеског. Упућени смо углавном на оне за које мислимо да нас могу чути, не сањајући да око нас живе и они тихи и неприметни који чују и осећају више од других. Док њих не обрадујемо, док њих не дарујемо, нећемо спознати шта је љубав на делу. По речима проте Петра Лукића, "тамо гдје је страдање и милосрђе, као што је на овом мјесту, ту је и Бог, ту се највише може осјетити истинска Ваксршња радост". Деца су нам даровала велико уметничко Васкршње јаје, осликано њиховим цртежима, као и ћилим који су сами изаткали. Ипак, највеће и највредније дарове принели су нашим срцима, својом радошћу и непролазном поруком Господњом о љубави на делу.
Последњи концерт ПБПД је одржало у месту Серпухово, у светониколајевском храму. Настојатељ цркве, прота Владимир Андрејев, рекао је пред окупљеним народом да то није био концерт, већ молитва, да у Служебнику има уписан град Београд, за који се моли свакодневно, као и да моли Господа да га научи таквим молитвама као што је диригенткиња Светлана Вилић научила хор да се молитвено обраћа Богу и људима песмом. Прота Петар Лукић беседио је, заим, о томе да је боравио у Русији за време њеног распећа, да је руско православље рођено у крви и страдању и да је зато једино руски народ и могао да разуме српску голготу, као и да српски народ памти посету блаженопочившег Патријарха Алексеја II Србији за време НАТО агресије. Указао је на број обновљених цркава у овом месту, пожелевши да све цркве код нас и код Руса тако васкрсавају као и овај прелепи храм.
Гђа Лина Мерникова, магистар соло певања, која у женском манастиру у Самари учи монахиње црквеном појању, а сама пева као солиста у хору у Самари, са којим је наредног дана наступала на Пасхалном фестивалу, дошла је на овај концерт Првог београдског певачког друштва. Веома ганута, обећала је да ће свом хору пренети снажне утиске под којима је том приликом била, тако да ће њен хор певати за све нас. Говорила је и да се у певању српског хора под куполама руских храмова догодила тајна Божија јер се тада на чудесан начин спајају руска и српска срца.
Нека би Бог дао да сва наша даља духовна прегнућа буду вођена речима Св. Нектарија Егинског Чудотворца: "Ризница Православља се мора проширити, мора бити блистава и победничка. Морамо учинити да свака поједина душа у најскривенијој дубини свог срца схвати шта дугује Христу, распетом, васкрслом и прослављеном Сину Божијем".
Ивана Радовановић
Интегрална верзија текста објављеног у часопису "Православље", бр. 1013, 1. јун 2009.
У јубиларној, 155. години свога постојања и рада, хор Првог београдског певачког друштва (ПБПД) је, на својој недавно одржаној турнеји по Русији, кроз песму и благодатне доживљаје, био праћен спознањем овог суштаственог одређења музике, по о. Серафиму Роузу, као језику заиста најближем души.
МУЗИКА – ЈЕЗИК НАЈБЛИЖИ ДУШИ
У овом преломном тренутку за српски као и читав људски род, где је Косово још једном велико бојиште за Царство Небеско, српском народу најснажније пружа руку управо руски народ. Музиком и срцем могли смо до краја да осетимо снагу нити које повезују душе ова два народа, спајајући се у нераскидиво небеско ткање.
Повод гостовања ПБПД у Русији било је учешће на престижном Пасхалном фестивалу, који, под руководством уметничког директора Маринског театра, Валерија Гергиева, традиционално постоји од 2002. године, уз наступе најбољих руских и светских професионалних хорова. Хор из Србије је наступио као једини аматерски хор. Фестивал преносе сви водећи руски и светски медији, а одржава се уз подршку Владе Русије, Министарства културе Русије, Владимира Путина и под покровитељством Њ.Св.Патријарха московског и целе Русије, Алексеја II.
Хор је предводио његов председник, протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве, као и диригенткиња, гђа Светлана Вилић, којој припада највећа заслуга и благодарност за читаву организацију турнеје, учешће Хора на Фестивалу и велики концерт у Капели њеног родног Петрограда. Хор је, проносећи своје песме Русијом, био сведок како љубав, саборност, молитва и музика васкрсавају живот у људима, где год су они сабрани у име Господње.
Хор је своје гостовање, уз саслуживање о. Петра, започео певањем на Литургији, крај фреске Св. Саве, у највећем православном храму света, Храму Христа Спаситеља. Након тога, Пасхални фестивал су свечано отворили хор Храма Христа Спаситеља, Прво београдско певачко друштво и хор Маринског театра. Присутнима се, у име руског Патријарха, обратио митрополит Арсеније, изјављујући да је ПБПД конкуренција професионалним руским хоровима. Овације нашем хору биле су дуготрајне и бојене снажним емоцијама, настављајући се и изван сале, где је бројна публика, у сузама, понављала руско "Спасибо" и "Унели сте нам светлост и радост". Владика Антоније је преводио говор о. Петра о томе да Хор трећи пут гостује у Русији, први пут на прослави 900 г. хришћанства у Русији, као и на 1000-годишњици; да емоције које су нам даривали Руси, као велики народ великог духа и вере, чине нашу радост сразмерно великом овој великој земљи. О. Петар је доделио, у име Хора, почасну повељу и икону Спаситеља Њ.Св.Патријарху Алексеју II, те повеље Храму Христа Спаситеља и Пасхалном фестивалу. По завршетку концерта, хор Маринског театра и хор ПБПД су, мимоилазећи се, поздрављали једни друге аплаузом, као да су се руска и српска река православља музиком сливале једна у другу.
Тог дана је владика Антоније, старешина подворја СПЦ у Москви, уприличио свечани пријем за руководство и чланове Хора, у оквиру Петропавловског манастира, чији је настојатељ. Овај манастир, првобитно саграђен 1700. године, рушен, а обновљен од стране владике Антонија, у Русији је познат по чудотворној икони Богородице Богољубске. Владика је Хор почаствовао истински срдачним гостољубљем, за какво се, по речима апостола Павла, примају анђели.
Наредних дана уследили су концерти у Светотројицком саборном храму у Калуги, уз поклоњење чудотворној икони Богородице Калушке, где је Хор дочекан и испраћан звонима, а дан касније певан је и велики концерт у Успенском храму у Кремљу. Хор је, по благодати, певао тада испод саме куполе и фреске Христа Сведржитеља, шаљући своје молитве и сазвучја у само срце поднебесја. Уз "Спасибо", "Браво", дубоке наклоне и сузе, публика је испраћала певаче, који су се затим упутили у обилазак Кремља, музеја Царске породице, Црвеног трга и цркве Василија Блаженог. Међу најдирљивијим моментима био је добротворни концерт за ветеране рада и рата, певан молитвено и у сузама, изливајући песмом своју љубав на оне који су понели тежак крст, а остали жељни душевне хране, као јединог правог живота, једине утехе и наде.
Хор је ходочастио Царску Лавру, поклонивши се моштима Св. Сергија Радоњешког, једног од највећих руских светитеља. Поред Тројицко-Сергијевог храма налази се Успенски храм, рушен у време револуције, 1918. године, када је руска Црква страдала у крви. На овом месту налази се и најтеже звоно на свету, тешко 72 тоне, звонећи само за велике празнике. Оно што је Србима Острог, то је Русима Царска Лавра. Ту се налази и Семинарија, где нас је дочекало неколико српских богослова. У Русији има око 1000 православних богослова, из Бугарске, Јерменије, Русије, Грузије, Кине, Камбоџе, Тајвана, од тога 30 из Србије, Хрватске, РС и Црне Горе. Наши млади домаћини су нам испричали да су, поводом недавне косметске кризе, руска браћа била свесрдно уз њих, подржавајући их и помажући, делећи са њима све.
Хор је своје гостовање наставио у Петрограду, граду Петра Великог и Царске породице, названом и Северна Венеција, будући да је Петар Велики, прокопавањем канала преко реке Неве, желео да направи другу Венецију. Све улице, као зраци звезде, извиру из чувеног Адмиралитета, симбола овог града, уз Ермитаж, брод-музеј Аурора, Марински театар, монументални Исакијевски сабор, Петропавловску тврђаву (са моштима Царске породице), Саборни храм Богородице Казанске и око 500 мостова.
Хор је угостила братија подворја манастира Оптина Пустиња, чији је мушки хор, под вођством игумана Растислава, својим појањем отворио Небеса прошлог октобра у Београду. Хор ПБПД је, на Смоленском гробљу, кончини Пушкина и многих великана Русије, обишао цркву иконе Богородице Смоленске, уз чудесно лепу икону Богородице Свих жалосних радост. Уследило је и поклоњење моштима Свеблажене Ксеније Петроградске, у чију се капелу сливају реке поклоника. Снага љубави и молитвеног созерцања који се уздижу над моштима ове велике светитељке пројављују само једно – завет Господњи: "Што свежеш на земљи, биће свезано и на небесима". Поклоњење се наставило и у манастиру Св. Јована Кронштатског, његовим светим моштима и чудотворној икони Покрова Пресвете Богородице. Ходочастећи ове велике православне светиње, Хор је свуда певао Васкршњи тропар и славословија Богородици и светитељима.
На Св. Николаја Жичког, Прво београдско певачко друштво је певало велики целовечерњи концерт у петроградској дворској Капели. Основана је пре 500 година, првобитно за наступе дворског хора, а добила касније и свој оркестар и балет. Присутне су биле званице из културног живота града, диригенти и музички стручњаци, као и прота Владимир, настојатељ цркве Богородице Владимирске. Репертоар су чиниле српске и руске духовне и световне композиције, а међу њима и јеврејска Енош и Бартолучијев Агнус Деи, уз изванредну пратњу Душана Вилића на оргуљама. Уз Хор, бурне овације освојили су и солисти Марчела Лукић и Ђорђе Томић. О. Петар је поделио свечане повеље и одржао говор, прозбено се обраћајући присутнима да се моле за српски народ и распето Косово.
Наредног јутра Хор је певао на Литургији у цркви иконе Богородице Владимирске, коју је служио о. Владимир, уз саслуживање о. Петра и певање дечијег и хора младих, "Св. Јован Дамаскин". Прота Владимир је у проповеди присутнима говорио о великом успеху концерта ПБПД, који је изазвао јаке емоције, сузе и радост. Након литије око храма, дечији хор, који, под вођством диригенткиње Ирине Болдишеве, негује и византијско појање, а недавно је, на позив Иване Жигон, гостовао у Руском дому у Београду и на Косову, отпевао је са ПБПД и окупљеним верницима песму "Сербиа и Росиа, две сестри родније...", "Боже правде" и химну Св. Сави. Овај аутентично саборни доживљај православног јединства и музиком бојених емоција наставио се и на пријему код о. Владимира, где је дечији хор певао "Ој, Косово, Косово", "Креће се лађа...", "Тамо далеко", остављајући госте из Београда истински потресене, подигнутих срца и у сузама које су падале као пахуље по фрескама наших манастира. О. Владимир је, даривајући Хор и поклањајући о. Петру икону Богородице Владимирске, изјавио да су се спојила два народа у славу Божију, а тада се увек догађају велике емоције; да су Руси увек са својом српском браћом, молитвом и душом, као што је Исус говорио: "Ја сам с вама у све дане".
Хор је обишао и Александро-невску Лавру и Казански храм, а на железничкој станици, напуштајући Петроград, испраћан је још једном дечијим хором и гђом Ирином, косовским песмама, сузама и даровима које су деца сама правила. Оваква снага љубави Христове која се пројављује на најдивније и најнеочекиваније начине, враћа веру у то да никакви ратови, отпадништво ни зло не могу уништити дубине и озарења Православља. По речима владике Николаја, "Ја – с том речи је почела историја, и завршетак је тога почетка очајање. Ми – с том речи нека почне нова историја, и њен ће завршетак бити музика."
Ивана Радовановић
Објављено у часопису "Православље", бр.989, 1. јуна 2008. године:
Интегрална верзија текста објављеног у часопису "Православље", бр. 1013, 1. јун 2009.
